“Ennio” maestro kojeg pamtimo

Svi znamo o kome je ovo dokumentarac. Skoro da ne postoji filmofil koji bar jednom nije pogledao neki film za koji je Ennio Morricone radio muziku. I onda čak ako nam se film ne svidi, slušamo tu muziku i uživamo. Jednostavno miluje uvo i ne želimo da završi, jer je poput predivnog sna za koji nikad ne želimo da prestane. Prava magija u mom srcu nastaje kad pustim soundtrack ” Cinema Paradiso” ili bilo šta drugo. Ne da mi se sad da nabrajam sve na čemu je radio iako bih vrlo dobro znao, svega bih se sjetio. Rekoh već na nekom drugom tekstu ono što mislim, tako da se ovde neću ponavljati. U dokumentarcu govore njegovi bliski suradnici, a i on sam. Neki su možda saznali nešto novo, ali ja koji pažljivo pratim njegov život, pogotovo kroz umjetnost, nisam baš. Ovaj dokumentarni film vrijedi pogledati svakako. Meni je jako drago što sam ga pogledao.

Giuseppe Tornatore je režirao ovaj film što je logično. Od drugog filma je radio s njim, i dali su nam najbolje zvuke zajedno. To je napravio kao što inače radi sve drugo, s puno duše i posebnom emocijom. Ovo je dokument jednog velikana koji Tornatore poklanja i njemu i nama i njegovom sinu Andrei. Ipak, istovremeno se osjete tuga i sreća. Tuga što je ovo bio kraj, a sreća što smo imali genija kao što je Ennio, i vrime je da mu zahvalim za sve melodije što su mi milovale uši i dušu otkad gledam filmove. Otkad istinski osjećam muziku i shvaćam da je ona zaista jedan od onih predivnih darova koje nam život daje, a ne samo nešto što svira u pozadini da ne bude tišina.

Moj talijanski je nikakav, ponešto natuknem iz filmova, ali ipak bih htio reći ovo, što ne znam koliko je točno.

Ennio, grazie per la grande e bella musica che parla cuore.